autor Jelena Jevtović, klinička psihologica
3.12.2022.
Procenjuje se da u svetu ima oko 60 miliona ljudi zaraženih virusom humane imunodeficijencije (HIV), a smatra se da je od side do sada preminulo 25 miliona ljudi. U toku pandemije KOVID-19, pao je broj novootkrivenih slučajeva infekcije, što se vezuje za smanjen dolazak na testiranje u zdravstvenim centrima. Tokom 2022. broj otkrivenih je porastao jer je više ljudi testirano.
Sa HIV-om se živi
Danas, zahvaljujući savremenoj terapiji, sa HIV-om je moguće živeti, i osoba koja ima HIV ne može ga preneti ni na jedan način drugoj osobi kada je na terapiji. U pogledu lečenja, nauka je veoma napredovala, pa je delovanje terapije usmereno i na to da se ne razvije sida, tj. sindrom koji predstavlja poslednji stadijum toka HIV infekcije. Sida, u stvari, znači da je imunitet oslabljen toliko da infekcije inače benigne za zdrave ljude za ljude koji imaju sidu mogu imati smrtni ishod. Osim terapije za lečenje HIV-a, postoji terapija za prevenciju koja se koristi pre ili posle rizičnog odnosa. Tzv. PrEP terapija (skraćeno od: preekspoziciona profilaksa), koja se uzima, kao što ime kaže, pre izlaganja rizičnom odnosu, štiti osobu od HIV-a (ali ne i od ostalih polno prenosivih infekcija!), dok je PEP terapija (skraćeno od: postekspoziciona profilaksa) ona koja se započinje najkasnije 48 (ili 72 sata) nakon rizičnog odnosa i traje 28 dana.
Simptomi HIV-a nisu specifični i mogu se javiti mnogo godina posle inficiranja, stoga je jedini način da se pouzdano sazna status infekcije putem testiranja. Preporučuje se da se svaka polno aktivna osoba testira barem jednom u životu. Testiranje je obavezno kod trudnica, kako bi majka na vreme započela terapiju i time sprečila prenošenje HIV-a na dete. Testiranje na HIV je anonimno, poverljivo i besplatno, i može se obaviti u Zavodu za zdravstvenu zaštitu studenata (dostupno svim građanima, ne samo studentima), u Gradskom zavodu za javno zdravlje, kao i u nevladinim organizacijama poput Potenta, Dduge, Crvene linije, Jazasa i drugih. Pre pet godina uvedena je nova terapija za HIV, ali se već tri godine čeka savremenija terapija koja je posebno važna za ljude otporne na trenutnu terapiju, kao i za osobe s pridruženim bolestima (komorbiditeti). Terapija za HIV pozitivne osobe u Srbiji je besplatna. Novi lekovi nisu skuplji od lekova koji se sada koriste, ali je potrebna dobra volja i odlučnost da se novi lekovi stave na listu Fonda.
Premda se o HIV-u danas mnogo zna, stigma i diskriminacija se nisu smanjile. Zašto je tako? Najpre, zbog nedovoljne informisanosti javnosti, čak i lekara. Mnogi ne znaju kako se prenosi HIV, ne znaju da ga nije moguće preneti zagrljajem, poljupcem, boravkom u istoj prostoriji, već samo putem krvi i sperme. Takođe, nema dovoljno informacija o rizičnim odnosima, načinu prevencije i lečenja HIV-a. Čak i kada su ljudi dobro ili dovoljno informisani i dalje dolazi do diskriminacije jer se pretpostavlja da je osoba odgovorna i kriva za to što se zarazila, kao i da se nije primereno ponašala. Putevi zaražavanja, pored rizičnih odnosa, podrazumevaju i prisilne odnose, nasilje, zloupotrebu, lekarsku grešku i drugo. Iako se veoma često misli kako se HIV/AIDS ne može i neće dogoditi nama i da se to događa samo seksualnim radnicima, LGBT+ osobama, intravenskim korisnicima droga, istina je da se i oni koji imaju malo partnera, takođe, mogu zaraziti ako se ne štite. Muškarci koji imaju odnose s muškarcima, na primer, izloženi su povišenom riziku iz anatomsko-fizioloških razloga (a ne moralnih!) prilikom analnog odnosa, ali ta vrsta polnog odnosa prihvaćena je u velikoj meri i kod heteroseksualnih parova. Što se tiče intravenskih korisnika psihoaktivnih supstanci, istraživanja pokazuju da se, tim putem, HIV najređe prenosi jer je na raspolaganju pribor koji, u najvećoj meri, koristi jedna osoba i ne deli ga s drugima. Žene uglavnom kasno otkriju da imaju HIV baš zato što misle da su u manjem riziku nego muškarci.
Kako stigma utiče na ljude koji žive sa HIV-om?
Zbog stigme i diskriminacije neki ljudi odlažu testiranje jer se plaše da će otkriti da imaju HIV i boje se osude društva. Netestiranje i odlaganje testiranja je vrlo opasno jer se gubi na dragocenom vremenu. Kada se otkrije na vreme, dalja replikacija virusa može da se kontroliše. Ljudi koji otkriju da imaju HIV zbog stigme odbijaju da idu na kontrole kod infektologa i da koriste terapiju, zbog čega se stvara rezistencija i dolazi do side. HIV pozitivne osobe se plaše da li će neko videti da oni piju svoju terapiju zbog čega veoma često podešavaju vreme uzimanja terapije kada su sami, premeštaju tablete u druge bočice, kriju ih, i plaše se da se tokom putovanja ne otkrije njihov status. U strahu su i da li će uspeti da ponesu veću količinu terapije ukoliko odlaze na duži put. Pojedine zemlje ne dozvoljavaju HIV pozitivnim osobama boravak, kao i rad na određenim poslovima. Do skoro, preminuli od side u Srbiji su morali da se sahranjuju u limenim sanducima, iako ne mogu da prenesu HIV. Frizeri i stomatolozi, na primer, uglavnom odbijaju da pružaju svoje usluge obolelima. Bližnji i društvo, veoma često, izopštavaju osobu i etiketiraju je zanemarujući ličnost i posmatrajući je isključivo kroz infekciju.
Uobičajene emocije nakon dijagnoze HIV-a su osećanja tuge, besa, krivice, izolovanosti, strepnje, poricanja. Osobe vrlo često zapadaju u depresiju zbog odsustva podrške bližnjih i straha od budućnosti. Kod stigme možemo govoriti o doživljenoj stigmi i diskriminaciji, zatim o anticipaciji stigme i o internalizovanoj stigmi (autostigmi). HIV pozitivna osoba mora da vodi borbu za svoje zdravlje i borbu da bude prihvaćena u okolini. Kao odgovor na reakciju okoline, ove osobe mogu izgubiti samopoštovanje i nadu u dobru integraciju u društvo, zbog čega se sami povlače i izoluju očekujući da će do stigmatizacije doći. Ovako ponovljena stresna i nekad traumatična iskustva dovode do autostigme, odnosno do toga da osoba i sama počne sebe da diskriminiše i ophodi se prema sebi onako kako to drugi rade. Društvena stigma i izolacija se teže podnosi od same dijagnoze, stoga je važno raditi ne samo na antiretrovirusnoj terapiji, već i na edukaciji i smanjenju stigme prema HIV pozitivnim osobama.