Jelena Mitić, psiholog
„Dodir je mnogo važniji od ostalih naših čula…Deset puta je jači od verbalnog ili emocionalnog kontakta.“
Saul Schanberg, A Natural History of the Senses
Važnost čula dodira
Biti u dodiru sa onim što osećamo, to je produžetak onoga što smo dobili od negovatelja dok smo bili novorođenčad. Biti u dodiru sa sobom, podrazumeva da smo bili u dodiru sa nekim pre toga.
Dodir je važan ne samo za komunikaciju, upoznavanje, ispitivanje spoljnog sveta, već i za osećanje povezanosti s drugima, za naše fizičko i psihičko zdravlje.
Koža je najveći organ. Kao senzorni sistem, koža je, prema mišljenju naučnika Montagu, najvažniji organski sistem tela, jer, za razliku od drugih čula, čovek uopšte ne može da preživi bez fizičkih funkcija koje obavlja koža.
Među svim čulima, dodir je najvažniji. Taktilni sistem je najraniji senzorni sistem koji postaje funkcionalan (u embrionu) i može biti poslednji koji će da izbledi.
„Taktilni kontakt je najraniji doživljaj sveta za novorođenče. To je prvi način na koji dobijamo ljubav.“
Gabor Mate
Mi posedujemo potrebu za dodirom, baš kao što postoji osnovna potreba za disanjem i hranom. Bebe imaju potrebu za dodirom kako bi se razvile u socijalna bića, kako bi rasle i održavale kontakt sa drugima, kako bi učile i razvijale socio-emocionalne veštine.
Običan dodir od osobe koja nam je draga, zagrljaj, držanje za ruke, masaža ili golicanje – smanjuje krvni pritisak, poboljšava rad srca, povećava lučenje endorfina, zaduženog za smanjenje oseta bola, povećava lučenje dopamina, oksitocina i serotonina (hormoni sreće), opušta mišiće, snižava lučenje kortizola, hormona stresa. Sa psihološke strane, dodir je u mnogim istraživanjima parova povezan sa smanjenim nivoom stresa, višim stepenom samopouzdanja i samopoštovanja, i većim kapacitetom za suočavanje sa stresom.
Istraživanja
Da li i vi kada se uplašite povučete uši nadole? Ili isto to uradite malom detetu koje je uplašeno? Postoje istraživanja koja pokazuju da dodir umiruje strah.
U studiji Džima Koana i Ričarda Dejvidsona, učesnici koji su ležali unutar mašine za skeniranje mozga, očekujući bolnu eksploziju belog šuma, pokazali su pojačanu aktivnost mozga u regionima povezanim sa pretnjom i stresom. Ali učesnici koje je romantični partner milovao po ruci dok su čekali uopšte nisu pokazali ovu reakciju. Dodir je poništio reakciju centra za reagovanje na pretnju.
Bebe u inkubatorima napreduju 47% više ukoliko imaju terapije milovanjem sa roditeljima tri puta dnevno.
I malo starije bebe napreduju bolje emocionalno, fizički i u interpersonalnoj sferi.
Istraživanje koje je sproveo Detcher Keltner, pokazalo je da dvoje stranaca, razdvojenih barijerom, mogu da prenesu emocije jedan drugome i to samo preko dodira ruku. Ovo je istraživanje pokazalo i da ljudi bolje tumače tudje reakcije kroz dodir nego što to rade kroz glas ili posmatranje lica. Učesnici su uspevali da prepoznaju emocije ljubavi, zahvalnosti, podrške…
U istraživanju iz ’60 koje je sproveo Sidney Jourard, ispitivala se razlika u dodirivanju kod različitih nacija. Ispitanici su bili prijatelji koji sede u kafiću. Amerikanci i Britanci zabeležili su 0 dodira, sem inicijalnog pozdrava, dok su Francuzi beležili i do 110, a Portorikanci 180. Pitam se kako li bi naši sunarodnici prošli u ovom istraživanju?
Donald Vinikot
Najznačajnije ime u psihoanalitičkim krugovima, u proučavanju novorođenčadi jeste pedijatar Donald Vinikot. Poznata je njegova izreka „Ne postoji tako nešto kao što je – beba“. Postoji majka (negovatelj) i beba, beba postoji samo u odnosu sa drugom osobom.
Vinikot je skovao termin Holding, držanje koji opisuje sve detalje majčine nege neposredno pre rođenja i odmah nakon rođenja a koji idu ka stvaranju dovoljno dobrog okruženja za rast i razvoj bebe. Psihološki i fizički holding deteta koji je neophodan tokom njegovog razvoja ne gubi na važnosti ni u kasnijim godinama. Okruženje za holding uključuje oca, širu porodicu i društvo u celini.
Sa dovoljno dobrim holdingom, postoji biće, koje je povezano sa zdravljem i integracijom, kao i sa našom sposobnošću “da postojimo”. Sa nedovoljno dobrim holdingom, beba nema dovoljno kapaciteta da razvije spsobnost da bude, da postoji, stoga ona samo može da reaguje.
Prvo dolazi “ja” što uključuje i “sve drugo što nisam ja”. Zatim dolazi „Ja jesam, postojim, skupljam iskustva i obogaćujem se i imam interakciju sa NE-JA, stvarnim svetom zajedničke stvarnosti“. Dodajte ovome: „Neko me vidi ili razume da postojim“; i dalje, dodajte ovome: „Vraćam (kao lice viđeno u ogledalu) dokaz koji mi je potreban da sam prepoznat kao biće“. U povoljnim okolnostima koža postaje granica između ja i ne-ja. Drugim rečima, psiha je oživela u somi (telu) i pokrenut je individualni psiho-somatski život.
Koliko nam je dodir bitan u situacijama koje izazivaju anksioznost, govori još jedan fenomen opisan kod Vinikota – prelazni objekat. Dete će, kada je uplašeno i anksiozno zbog odsustva majke, odabrati predmet koji će biti zamena za majku. Svako od nas je za sobom vukao peškirić, ćebence, omiljenu igračku ili flašicu kada je bio dete. Taj predmet je upravo prelazni objekat. Kako odrastamo, pretpostavlja se da se od prelaznih objekata takođe odvajamo, da ih pounutrimo, ali neki od nas i dalje zadržavaju poneku formu prelaznog objekta. Primer su cigarete, flaša alkohola, knjiga, grljenje jastuka dok sedimo…
„Magija povezanosti jeste dodir, i ova magija u nas ulazi putem kože. Od rodjenja, preko kože dobijamo ljubav, sigurnost i bliskost“.
Štern
A svi smo primetili kako je, u prethodne dve godine, bilo teško živeti u nedostatku ove magije.